Napisala: Jadranka Galiot
(priča iz knjige za djecu "Putovanja su stvarno čarobna",
Panonski institut iz Gradišća u Austriji, 2016.; knjigu možete naručiti izravno od autorice)
Za vikend sam bila sa svojom prijateljicom Vesnom i njenim ujakom Nikolom na selu kod Vesnine prabake. Premišljala sam se hoću li u posjet samo zbog zrelih trešanja u vrtu ili radi društva svojoj Vesni.
Vesna me je nagovarala:
- Ideš sa mnom, kod moje prabake ima svakakvih čuda.
- Ma, ne da mi se. Ne znam baš sa starim ljudima. Nemam prabaku ni pradjeda. Stari ljudi su sijedi i pogureni. Ne čine mi se zanimljivi. Tata mi je rekao da ne smijem tako razmišljati jer nikad nisam upoznala niti razgovarala sa starom osobom. Još mi je rekao da se to zove predrasuda.
Ipak sam došla kod bake Eve u Sotin kod Vukovara. Ona ima 84 godine i još sve radi sama. Vesnin ujak, a prabakin unuk, primio se posla. Kosio je travu u dvorištu, a mi smo sjedile ispod staroga oraha i pile prabakin sok od višanja. Nekako mi je bilo dosadno, nema uzbuđenja, rola, igrica, ni bicikala, samo stara kuća od čerpića.
- To je nepečena cigla, odnosno cigla sušena na suncu – tako mi je objasnio Nikola.
Pala je proljetna kiša i baka nas je pozvala unutra. Imala sam što i vidjeti. Ljudi moji, to se više ne vidi ni u filmovima! Baka je po svojoj maloj kuhinji objesila puno pamučnih bijelih krpa na kojima su rukom izvezene rečenice i crteži koji su ilustrirali te rečenice. Vesna mi je rekla da se zovu kuharice ili zidnjaci.
- To su domaćice stavljale za ukras kad sam ja bila mlada, ali nisu ih imale toliko puno, koliko ih ja imam sada, nego možda jedan ili dva iza štednjaka ili police s namirnicama, pokraj stola ili umivaonika – rekla mi je prabaka.
Bilo je kuharica o osobnoj higijeni, o redu u kući i mnogih drugih, ali meni su se najviše svidjele sljedeće:
„Vrijeme će proći, ruža će otpasti, naša ljubav nikada neće prestati.“ Ovu ću morati dati sestri da pošalje svom dečku Iliji u sms-poruci.
I ova je dobra: „U barci sjedi sretan par, u srcu im plamti ljubavni žar.“ Jako je lijepa barka i mladi u njoj. Poruku bih mogla poslati Neveni. Ona radi na kruzeru. Možda tamo upozna dečka.
Evo i jedne ozbiljnije: „Ljubi dok cvatu ti ruže znaj, ljubi dok ljubavi nije kraj.“ Hm, to nije zgodno!
Kuharica „Vjeruj, nadaj se i ljubi i sretan budi“ mi je jako lijepa. Znam, moja mama bi se složila i rekla: – Što nam drugo preostaje!
- Vesna, zašto mi nisi rekla da je tvoja prabaka tako romantična?
- Svi su ljudi romantični, samo neki to pokazuju, a neki ne jer se srame biti osjećajni.
Iznenadila sam se da prabaka zna tu modernu riječ: romantika. Uglavnom, bila sam oduševljena prabakinim stavovima o životu, a tek štrudlom od jabuka! Baka nam je pričala kako se u djetinjstvu morala brinuti za tatu i dva mlađa brata jer joj je mama mlada umrla. Pravila je i najljepše kolače u selu. Svi su uživali u njenom društvu jer je bila vesela, raspoložena, baš kao i sada. Vesna mi je pokazala pune ormare ženske srijemske i slavonske narodne nošnje koju će naslijediti od prabake jer ona je jedina praunuka.
Popodne je brzo prošlo, a prabaka Eva mi je poklonila jednu kuharicu. Imala je duplikat one koja bi se mami najviše svidjela: „Vjeruj, nadaj se i ljubi i sretan budi.“ Bila sam sretna. Dar za mamu. Možda će ga objesiti u našoj kuhinji ili u svojem uredu!
Ovo je bilo divno putovanje, poučno, romantično i putovanje na kojem su nestale sve moje predrasude prema starim ljudima. Tata će biti silno ponosan.
